Kada će biti vreme za insurekciju?

Imam jednu teoriju. Moja teorija je da svaki put kad vlada ili korporacija doprinese destrukciji divljine ili čovečanstva; svaki put kada korporacijski tanker zagadi priobalje, ili kada korporacija zagadi, opljačka i uništi neki deo divljine; da svaki put kada se to desi, ja smeštam svoj bes u određeni deo unutar svog mozga, a kada dođe vreme za insurekciju – moći ću da pristupim ovim delićima besa koje sam sakupio.

I tako dane provodim strpljivo i kontinuirano pokušavajući da zaustavim ludilo koje vodi vlade i korporacije, i svaki dan čujem za nove strahote. Idem na još jedne demonstracije, vičem neke parole, a onda na kraju dana ponovo otvaram ovaj specijalni deo i u njega smeštam bes izazvan novih strahotama, stalno očekujući dan kada će mi ovaj bes zatrebati za rušenje Imperije.

Međutim, spopao me novi strah. Vidim kako me moj bes priziva odande, čujem vrata koja se iznutra otvaraju, i javlja mi se ovo novo, strašno pitanje:

Kako ću znati kada je vreme za insurekciju?

Da li će to biti onda kada još jedna reka ili jezero bude uništeno nakon što je besomučno zagađivano? Kada korporacije sečom šuma unište još jedan ekosistem i oteraju starosedelačko stanovništvo sa njihove zemlje?

Je li tada vreme za insurekciju?

Ili je to kada vlada ili NATO ili UN bombarduju neku zemlju i ubiju hiljade ljudi? Kada još jedna multinacionalka bude saučesnik u ubijanju autohtonih plemena, da bi još jedna zemljina prirodna regija bila opljačkana?

Da li je tada vreme za insurekciju?

Kada naša lokalna fabrika izveze još jednu isporuku oružja stvorenog i predoređenog da ubije ljude kao što smo ti i ja? Kada korporacije nastavljaju sa uništavanjem ozonskog omotača, kada se ekologija pogazi zarad profita? Kada neke grupe nastavljaju da otvoreno ugrožavaju živote mnoštva fantastičnih i predivnih životinja i biljaka na našoj planeti?

Je li tada vreme za insurekciju?

Ili ćemo jednostavno nastaviti da demonstriramo, iznosimo peticije, nadajući se da će sistem uvideti svoje greške i promeniti se, ili nadajući se budućoj revoluciji kada ćemo imati mase uz nas, kada ćemo biti sposobni da sve preuredimo kako treba? Da li se nadamo tome dok sistem nastavlja da uništava nas i planetu, do te mere da možda svet neće biti vredan življenja kada konačno počnemo nešto da radimo u vezi toga?

Da li ćemo nastavljati da čekamo i čekamo dok stvari ne postanu kritične? Da li je tada vreme za insurekciju?

Ili će biti prekasno…?